Đebo je jedan od naših dečki. Onih koji više nisu u kvartu. Ovozemaljskom. Ime mu je napisano na spomeniku s ostalim zapruđancima koji su dali za nas ono najskuplje kaj su imali. Život.
Sjećanje na njega je napisao njegov frend....
"Njegovi starci i klinci u neboderu zvali su ga jednostavno Neno. Prvi nadimak, koliko ja pamtim je dobio u prvom, drugom osnovne, kad smo seupisali u izviđače, dobro, poletarce. Pirgo je nadimak koji je kratko trajao, kao i naša epizoda u izviđačima, ali ga je odlično opisivao tada, elipsaste, velike, tamne oči i milion pjegica po licu. Poslije, kada nam je Boka dijelio nadimke, njega je zapalo Pedonjca, neznam zašto i ni kaj to znači, a vjerojatno to ne zna ni Boka. No, mislim da je taj nadimak po nekom čudnom značenju trebao odražavati karakter onoga koji je taj nadimak nosio, dobročudni zajebant, kojemu nije smetalo i ako su šale na njegov račun. Tek kasnije je postao Đebo, ne sjećam se ko se je toga sjetio, ali je Đebo ostao do kraja.
Znaš ono, o mrtvima sve najbolje, to mi je užasno bezveze, jer sam siguran da ljudima i o ljudima treba govoriti dobro, još onda kada oni to čuju i znaju, ili im bar netko veli da je čuo da se o njemu priča dobro. Ovak, kad mu to nisam rekao kad je bilo vrijeme, ovo pišem najviše zbog sebe i ponovnog proživljavanja moje uspomene na njega, ok, malo i zato da drugima koji su ga slabije znali ili uopće nisu, vide kojeg su fakina imali u susjedstvu.
E sad si moram skočit u usta, ali to je fakat bilo tak, Đebo je bio najbolji od nas, od početka.
Sjećam se kak smo bili sretni i ponosni, kaj je jedan od nas, kao jedini četvrtaš, zaigrao u legendarnim „ježek“ dresovima za selekciju škole petih i šestih razreda, ko da smo mi igrali za školu sa starijim dečkima, a ne samo on.
Vrata njegovog malog stana i velikog frižidera uvijek su bila otvorena za nas. Stari mu je bio poslovođa u mesnici, i možeš si zamisliti kaj je sve bilo u frižideru. U ono vrijeme kad se jela samo podriguša, u njegovom frižideru je bilo svakakvih oblizeka, sve ono kaj su odlikaši stavljali u sendviče, i još bolje. Kod njega sam i prvi put u životu jeo biftek, Đebo ga je speko, dok smo još bili klinci, osnovna škola, vjerojatno i nije baš bio po svim pravilima spečen (bloody as a hell ili midium rare ili kak već ko voli), ali ga i danas pamtim kao najslađi komad mesa koji sam pojeo.
Njegov stari je skupljao unučiće (male bočice žestice) od svuda po svijetu i koliko se sjećam, bilo ih je puno, svi uredno poslagani na posebnim policama po stanu, sigurno stotinjak, različith vrsta, oblika, boja. I kak bi ujutro prije škole, nas tri, četiri, dolazili kod njega, kad smo imali školu popodne, na zeku ili kartanje, tak bi svaki dan stresli po par komada, a onda natočili vodu ili vodu obojanu vodenim bojama iz likovnog, već kak je koji koje boje bio, da starci ne skuže. Išlo je tak neko vrijeme dok nas nisu skužili, poslije izbila frka, i doma i u školi, dobro smo se držali.
Kad je Đebo postao Đebo, bio je već ogroman, jak, ali nikad opasan, naravno za nas. Iz onog laneta na početku, izrastao je u dobroćudnog medu. Često smo ga znali kuriti, jer je netko provalio da Đebo priča lovačke, i tak se to primilo. Kad god bi zinuo mi bi kenjali da mulja, a on bi nam to tolerirao, smijao se s nama, rijetko se ljutio. Možda je to sve počelo kad je rekao da trenira u Dinamu, a nismo ga nikad vidli da ide na trening, ili poslije kad ga je „svrbila“ šaka na Trnjanskim krijesovima, a mi okruženi trokrilnim ormarima s brkovima ili kad mu je I. došla na vrata samo u šlafruku u pol noći dok je bio solo doma, bacila šlafruk i rekla: „Đebo, uzmi me“ ili kad je... ok, neću više. Danas, kad bolje razmislim, ja mu vjerujem da je tak sve i bilo, možda ne sve tak kak smo mi isfurali, nego onak kak nam je on to i rekao, ali siguran sam da je bila istina.
Bil je naš Đebo strašan, imal je jajca ali i duha. Išli smo u Beograd na tekmu, i sad već pred Beogradom, u vlaku, kad je svanulo jutro i već popustila cuga od sinoć, uhvatila nas je „lagana“ frka, jel bu nas cigani čekali na kolodvoru ili ne, i kaj ja znam kaj, a mi goloruki. Kad evo ti Đebe, skače, već trga onu debelu gumu s vrata kupea, al evo ti beda, nas je pet, šest, a gume ima samo metar i pol, dva. Ima Đebo riješenje i za to, vadi od nekud nož i lijepo je tu gumu razdijelo na šest dijelova, tak da smo svaki dobili po 20-30 cm dugu gumu za šoru. Pogledali smo se i riknuli od smijeha. Poslije smo u prvom dučkasu kupili konjaka i pive, i nije nam više niš trebalo za šoru, bili smo pijani i imali smo Đebu. A u Rijeci, poslije tekme, legendarni nokaut, kad je Đebo lansirao šakom nekog fiumana u grmlje na autobusnoj stanici. Ostali smo tu popušit pljugu i skroz zaboravili na tipa u grmlju, kad čuješ nakon par minuta iz grmlja: „Dečki, jel mogu ja sad izać?“ Katastrofa.
Najbolji tulumi u životu su mi bili u Đebinoj kleti, negdje u Vrbovcu, nedavno mi je njegov buraz reko da klet još tam stoji. Imal je tam Đebin stari u podrumu odlično vino i ja sam to znao, dal nam je stari par puta cugati to vino, dok smo tam šljakali, šodrali put do kleti. Kad smo došli na tulac, rečeno je da se cuga samo ono kaj smo donesli, a dofurali smo more toga. No, nije mi nikak išla piva, onda je neko od komada smilio Đebu da nam otvori podrum, al samo za malo vinčeka, onak, za mene. I kak to već ide, popilo se vina, ne zna se, i kaj je najgore, šlauf na koji smo cicali vino iz bačve nekom je opal nutra u bačvu. Zgazili smo cijeli travnjak i vrt teti Ani ispred kleti, vjerojatno i neke trsove strgali, a naš Đebo ne samo da je otvoril vrata svoje kleti za nas, pa i zabranjeni podrum, nego je i za one kaj su bili fakat u ofsajdu otvoril klet od strica, 100 m dalje, da si lepo odpočinu. Ne znam kak je on poslije prošao doma i kak su mu starci to preživjeli, kad su vidli kaj je od vikse ostalo iza nas, ali smo se mi hranili tim sjećanjima još dugo.
Još je puno dobrih priča koje smo prošli s Đebom u tih 15-16 godina koliko smo proveli zajedno, i vjerujem da sad, čak i oni koji ga nisu znali, su skužili koji je to bio kit.
Negdje '87. se odselio iz kvarta pa naša druženja gube na kvantitetu, no vidimo se, dođe do kvarta ili mi do njega, došli smo iz vojske, krenuli smo šatro na faks, neki na prvi job, ima vremena, bumo se vidli...
U zadnju priču je Đebo otišao sam, bez ikog od nas, s nekim drugim ljudima, a za zajedničku stvar. Kak se je većina nas raštrkala po raznim postrojbama, i nismo se čuli u toj ludnici, nekako si utvaram da je Đebi jednostavno dopizdilo od tog sveg sranja, ustao se i otišao riješiti tu stvar, kak je uvijek to i radio, ravno u vugla. Već sam rekao da je bio najbolji od nas i da je imao najveća muda, pa je tak i otišo ko dragovoljac u proboj obruča oko Vukovara, a da to nismo ni znali. I više se nije vratio.
Ipak, i danas nas Đebo okuplja. Ne, nisam zabrijao na duhove ili neke patetične spike, nego sam mislio reći da na godišnjicu pogibije odemo ponekad skupa na Mirogoj zapalit svijeću ili se tamo sretnemo u isto vrijeme, i da nije tih susreta na groblju naša bi druženja danas bila samo slučajna.
Sorry ak je ovo ispalo kao nekrolog, nije mi to bila namjera, htio sam samo istovarit na papir ono što nosim već neko vrijeme, moje sjećanje na prijatelja - Nenada Debeljaka Đebu 25.02.1968.-25.10.1991."
Mirko Furko
Komentirajte....
Write a comment
Posts: 278
Reply #278 on : Mon December 12, 2016, 21:42:22
Posts: 278
Reply #277 on : Sat September 26, 2015, 19:38:06
Posts: 278
Reply #276 on : Mon June 22, 2015, 18:11:41
Posts: 278
Reply #275 on : Tue June 02, 2015, 08:43:13
Posts: 278
Reply #274 on : Tue June 02, 2015, 05:13:33
Posts: 278
Reply #273 on : Sun May 31, 2015, 01:25:29
Posts: 278
Reply #272 on : Fri May 29, 2015, 15:26:15
Posts: 278
Reply #271 on : Thu May 28, 2015, 19:14:36
Posts: 278
Reply #270 on : Thu May 28, 2015, 14:57:30
Posts: 278
Reply #269 on : Thu May 28, 2015, 08:05:08